AKTUELNO: Zabranjena istina o sarajevskom atentatu – Igor Makarov i Ivan Pajović (04.11.2016)

Gosti emisije “Aktuelno” bili su autori knjige “Zabranjena istina o sarajevskom atentatu”, Igor Makarov i dr Ivan Pajović. Sa našim gostima smo razgovarali o zabranjenoj istini o sarajevskom atentatu i početku I svetskog rata, o geopolitičkoj situaciji pre početka I svetskog rata i mogućim verzijama ubistva austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, o formiranju Mlade Bosne i o Gavrilu Principu i o njegovim ideološkim uverenjima, o tome kakva je veza između Crne ruke i Mlade Bosne i koje organizacije stoje u senci organizacije atentata, ko je raščistio put i stavio nedovoljno jako obezbeđenje na ulice, zašto ubistvo Franca Ferdinanda nije bio dobar čin za Srbiju, da li se može dokazati da su organizatori atentata povezani sa Rotšildom i zašto je u interesu vladara iz senke bilo da započne I svetski rat, da li je I svetski rad bio uvod u Novi svetski poredak, ali i o brojnim drugim interesantnim temama.

Emisija je snimljena 25.10.2016. godine u našim prostorijama, u Beogradu.

Emisiju je vodio novinar Teša Tešanović. #balkaninfo #intervju

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Broj komentara: 4
  1. Slobodan kaže:

    Veoma interesantan razgovor, pazjivo sam ga pratio; sada skoro pet godina potom, mozda je kasno i za komentare i za pitanja. Jedan detalj mi je nejasan; tu se govori o Marki Natansonu kao glavnom organizatoru ubistva cara Aleksandra II 1881, koje je izvrsila teroristicka organizacija ‘Narodnaja Volja’. Natanson je u to vreme bio u zatvoru i izgnanstvu i nigde se ne navodi kaoclan ove organizacije, iako je bio vodeci u nekim njenim prekursorima, organizacijama iz koje je nastala. Voleo bih kad bi mi neko taj detalj razjasnio, ali verujem da sam malo zakasnio.

  2. Slobodan Cekic kaže:

    Gledam u nastavcima, pa dolazi jos jedan detalj koji kao da treba dodatno razjasnjenje. Vec i iz prethodnih reci gostiju, koji kazu da je obezbedjenje Ferdinanda bilo toliko slabo da je to sumnjivo, proizilazi da je neko u Austrougarskoj, na vrlo visokom mestu izgleda zeleo da isprovocira sto drasticniji dogadjaj na taj Vidovdan 1914.
    Kako se onda moze koncentracija austrijskih trupa na nekih 150 km od srpske granice zbog manevara smatrati bezopasnom ili mozda samo nenamernom provokacijom (…”a mozda na to neko nije obratio paznju..” rece Dr. Pajovic)? Podsecam da je Konrad Hötzendorff, sef Austrijskog generalstaba u par godina koje su prethodile, 25 puta pismeno od vlade zahtevao rat sa Srbijom.
    Neko, znaci, pokusava da isprovocira Srbe da Centralnim silama daju povod za rat protiv Srbije, sto mu veoma lepo polazi za rukom, a ove trupe oko Mostara i Sarajeva su preko sveta od Srpske granice, i niti pretnja, nit namerna provokacija?
    Nije to bilo ni izdaleka jedino austrijsko zveckanje oruzjem u Bosni 1912-1914, uzgred budi receno, pa su i time namere austrije vrlo jasne.
    Veoma je zanimljiv taj momenat kojim autori impliciraju medjunarodnu masoneriju kao pravog autora citave provokacije, ali masona je naravno i u austriji bilo. Jasne namere i zelje Centralnih sila da izazovu rat su lako dokazive u recenom periodu, ako im je masonerija u tome rado pomogla, znaci li to da Centralne sile treba osloboditi odgovornosti za pocetak rata, jednostavno u korist tvrdnje da su tom ratu masoni glavni i jedini autori?

  3. Slobodan Cekic kaže:

    Mislim da pisanje istorijskih radova i knjiga zahteva veoma siroko poznavanje radova drugih u toj oblasti, jer su gledanja cesto veoma razlicita, i sto je za neke nesumnjiva istina, u radovima drugih moze izgledati sasvim drugacije. U nedavnoj svojoj knjizi, ‘Folly And the Malice’, koja se veoma detaljno bavi bas sarajevskim atentatom i koju mogu samo da preporucim, britanski istoricar John Zametica ovo gore receno primerno demonstrira. Moj utisak je da je Zametica ovom knjigom najsvestranije i najdetaljnije moguce osvetlio taj atentat. Navodeci rasirena gledanja vise istoricara da je Ferdinand bio golub mira, na kojima se ocito zasniva i glediste gostiju, on medjutim kaze i sledece; citiracu nekoliko kracih odlomaka na originalnom engleskom, oprostite sto nemam vremena da ih prevodim:

    “Conrad’s appointment in 1906 brought to the fore possibly the most bellicose general in any European army before 1914. His promotion, due solely to Franz Ferdinand, illustrates that the Archduke was by no means averse to contemplating war. When Albert Margutti spoke about Conrad to Alexander Brosch, the head of Franz Ferdinand’s military chancellery, the latter told him that Conrad should have complete freedom of action: ‘Conrad is simply not the Chief of Staff for peace, but exclusively one for war.’146…

    …In 1907 he described the Hague peace conference on the laws of war and limitation of armaments as the ‘most laughable and stupid of all conferences’.158In December 1912 the Joint War Minister Moritz Auffenberg was asked by Franz Ferdinand to hand in his resignation, and when the Minister asked why, he was told it was because he was ‘too pessimist and pacifist-inclined’.160 As will be seen in chapter seven, the Archduke was in late 1912 a most determined advocate of pre-emptive action against Serbia. He would only be restrained by the German Foreign Office and Franz Joseph himself. And, again in April-May 1913, he was to demand war against Serbia and Montenegro.”

    Zametica, John. Folly and Malice: The Habsburg Empire, the Balkans and the Start of World War One (pp. 42-43). Zitebooks. Kindle Edition.

    Zametica navodi i brojne druge primere veoma ratobornog stava Ferdinanda, inace jedne veoma militaristicke figure. Dakle, kako je to Ferdinand mogao kao golub mira biti suprotstavljen Hötzendorffu, kao vodecem sokolu rata, kada je Hötzendorffovo postavljenje iskljucivo delo Ferdinanda, koji mu je uz to kasnije uvek davao najjacu zaledjinu i podrsku?

    Rasireno gledanje medju britanskim istoricarima, koje je nastalo 70-tih godina proslog veka, da je Ferdinand bio golub mira, moglo bi biti u skladu sa njihovom zeljom da ublaze odgovornost Centralnih sila za rat, ne bi li preko Srbije tu odgovornost mogli prebaciti Rusiji.
    Posebno bi to ruskom istoricaru Makarovu moralo biti jasno kod uzimanja takvih tvrdnji zdravo za gotovo.
    Istorijke knjige na zalost uopste nisu lisene politicke tendencioznosti, osim onih najboljih dela – a covek mora mnogo znati da bi bio u stanju da takva dela i prepozna.

  4. Slobodan Cekic kaže:

    Vec i po tome koliko pisem ovde, vidi se da knjigu dvojice autora , bas kao i ovaj razgovor smatram za veoma interesantnu. Verujem da su masoni i njihove velike gazde bili umesani u sve i svasta, a imam dovoljno razloga sumnjam i na njihovu umesanost i u ovaj medju brojnim atentatima koje su zakuvali. Molim zato da ove moje primedbe ne shvatite kao zlonamerne.
    Ono sto mi pada u oci je neka vrsta suzenja vidnog polja, ‘tunelskog vidjenja’, koncentracije na samo jednu tacku, na masone i njihove gazde, posebno kod g. Makarova. Bez obzira na ogromnu finansijsku moc tih ‘gazdi’, one nisu ni izdaleka bili jedini akteri u zbivanjima, zacelo ne tada, pa cak ni sada, kada su im pozicije jos i puno jace.
    Tako, na primer, Makarov je sklon misljenju da je Princip namerno ubio trudnu Sofiju Chotek, Ferdinandovu zenu. Ili ne zna, ili zaboravlja da su tzv. atentatori bili deca koja do kratko pre atentata nisu nikada drzala oruzje u rukama. Princip nije bio u stanju da na obuci gadjanja iz neposredne blizine pogodi bukvu, cak je i plakao jer su ga ostali zadirkivali zbog toga. Osim sto to dete nikako ne deluje kao lazov, treba reci da je mladobosancima Pocorek bio apsolutno omrazena figura. Ali g. Makarov samo gleda u masone i njihove ciljeve, a da je Principov cilj, auto sa nadvojvodom, pred njega dosao pukim slucajem, zbog pogresnog skretanja njegovog sofera, i da je jos vecim slucajem Princip uopste pogodio bilo koga, ostaje van njegovog vidnog polja.
    Van razmatranja ostaje i tezak sukob u Srbiji koji se odvijao neposredno u mesecima pre atentata, gde je Apis pokusao da podstakne vojne zapovednike na pobunu protiv Pasiceve vlade, zapravo na vojni puc. Kada je major Tankosic na zahtev Austrije posle atentata uhapsen, jer je sledstveno iskazima uhapsenih bio medju organizatorima, na pitanje viseg oficira koji ga je hapsio ‘Sto uradi to, nesrecnice?’, Tankosic odgovara ‘Pasicu u inat!’ Da li je to za zanemariti, gledajuc samo u masone, Gacinovica, Natansona, itd, pa sve do njihovih vrhova?
    Ferdinand je bio veoma iskljuciv katolik pa verovatno i antimason, ali proglasavati njega za prijatelja slovenstva je veoma nategnuta tvrdnja; kao i vecina drugih u germanofonskoj eliti, Ferdinand je Slovene smatrao za inferiorne i podobne samo da sluze, pa je i njemu tebalo da posluze kao poluga da oslabi poiciju Madjara, koje je mrzeo iz dna duse. U stavu prema Rusiji je pozivao na oprez, Rusija je bila prevelik zalogaj, ali je prema manjim slovenskim narodima, na primer Srba, bio jednostavno ratnohuskac – ako vec nisu bili pod Austrijskim poklopcem, a tamo je trebalo da budu dobri da ne bi bili modri. Takva je bila njegova slavenofilija.
    Isto zakvo ‘tunelsko vidjenje’ najvise smeta kod opste slike sveta u vreme atentata, koja proizilazi iz ovog razgovora, koji je koncentrisan u prvom redu na ulogu masona i njihovih patrona. Ogroman uticaj finansijskih centara moci i njihovih razgarantih pipaka, kao sto su i masoni, u savremeno doba je nesumnjiv. Ne mogu se zanemarivati i ostali, takodje jaki cinioci, kao sto su nosioci moci politickih entiteta i njihovih organa prinude – uprkos tome sto nad njima prvoreceni imaju rastucu moc. Primera radi, nikakvi novci ne mogu sacuvati glavu bilo kome, ako se neka od mocnih danasnjih sluzbi resi da mu dodje glave. A te centre moci su upravo ‘gazde’ jacale da im posluze u ostvarivanju ciljeva. Ne zelim da se vracam na istorijske primere, kojih je bezbroj, a Rimsko carstvo je najklasicniji primer.
    Govoreci o vremenu pred izbijanje I svetskog rata, slika je naravno slozenija nego sto bi pojedinacni fotosi ‘velikih gazdi’ mogli da prikazu. Posle ujedinjenja, Nemacka je u snaznom industrijskom i tehnoloskom usponu, ima najsavremeniju i najdinamicniju industriju u Evropi. Potukla je velike susede na zapadu i jugu, Francusku i Austriju da bi postigla ujedinjenje, Francuzi gore za revansom. Engleska gleda u Nemacku sa rastucim oprezom, njena imperija dozvoljava joj prikupljanje ogromnih sredstava u centru, ali labavi njen industrijski elan; do para se iskoriscavanjem kolonija puno lakse dolazi nego intenzivnim razvojem. Njeni tadasnji vodeci zakulisni akteri su na vezi i sa politickim vrhom i sa ‘gazdama’, i u svojim geostrateskim vidjenjima pribojavaju se povezivanja Rusije i Nemacke; to traje do danas. Svi akteri nastoje da imaju dobrte odnose sa finansijskim ‘gazdama’.
    Bizmark vodi opreznu politiku, i nastoji da ne otudji Rusiju do te mere da bi stupila u savez sa Francuskom, zeleci da obezbedi mukom steceno. Medjutim , na presto dolazi novi maldi monarh, rodjen sa deformisanom rukom, koji valjda da bi kompenzovao, vidi sebe kao velikog vojnog lidera.
    Bizmark biva gurnut u stranu, i Nemacka postaje naglaseno militaristicka zemlja. Izdvajaju se ogromne sume za vojsku i mornaricu; nemacka vojska je najsavremenije opremljena i najbolje obucena na svetu.
    Wilhelm II i vojni vrh ocito veruju da ce Nemackoj vojnom silom moci da uklone sve prepreke na putu, koje cine stare evropske kolonijalne sile. Rusija se oseti ugrozenom, i cega se Bizmark posebno pribojavao, stupa u savez sa Francuskom, iako sa njom ideoloski nikakve veze nema.
    U vreme balkanskog rata 1912, Nemacka je vojno najspremnija zemlja; i ostale se naoruzavaju , ali su pocele sa kasnjenjem. Upravo 1912 Rusija objavljuje program modernizacije , kojim ce do 1917 imati najbolje opremljenu i najvecu, zeleznicom dobro podrzanu vojnu silu u Evropi.
    Nemackoj vojnoj superiornosti pocinje da curi pesak, i to ubrzano.
    U savezu je sa Austrougarskom, velikom ali dekadentnom carevinom, a protiv nje su postrojene tri drzave u zbiru mnogo jace i ekonomski i populaciono. Rat protiv njih i tako moze dobiti samo ako je munjevit, a ako pocne 1917 godine, onda, sasvim sigurno, nikako.
    Da je monarh sa drzavnom i vojnom vrhuskom Nemacke bio hladne glave, njemu sve to decenijsko naoruzavanje za rat uopste ne bi trebalo. Protiv nemackog privrednog uspona Britanci i Francuzi nisu mogli zapravo nista. Ali Wilhelmu i njegovima to nije bilo ni dovoljno brzo ni dovoljno slavno i sjajno bez vojne pobede. Britanci su naravno znali da Nemacka ne moze dobiti iole duzi rat, i pise se da je nemackog cara njegov britanski rodjak jos i navlacio i podsticao u njegovim namerama, ali, tesko mecku na med navuci. Cilj britanske politike – rat koji bi srusio i Rusiju i Nemacku, podudarao se u dobroj meri sa ciljevima ‚gazda‘, samo sto su oni sledili svoje, a ne neminovno i Britanske ciljeve.
    Jeli se Nemacka ‚navukla‘ an rat ili je navucena, ili mozda i jedno i drugo, stvar je za diskusiju.
    U svakom slucaju, posle pobede balkanskih saveznika u i Balkanskom ratu, pocetkom decembra 1912 Centralne sile su na ivici da otpocnu rat u Evropi zbog toga. Na sednici nemackog carskog vojnog saveta, sef generalstaba Moltke se izjasnjava za rat i naglasavajuci da se vojna prednost Nemacke smanjuje u dnevnom ritmu, on zahteva rat odmah. Wilhelm ga podrzava, ali ga koci neocekivano ostar stav Britanaca, za koje se uvek nadao da bi mogli ostati neutralni. Prevagu odnosi sef mornarice, Sarnhorst, zahtevajuci da rat ne otpocne pre zavrsetka izgradnje strateskog Kilskog kanala Baltik-Severno more.
    Tako je i bilo. Kada je kanal zavrsen? U junu 1914, nedelju dana pred atentat u Sarajevu.
    Atentat se dogodio u trenutku kad je Nemcakoj upravo trebao jedan kakav takav ratni povod, a Mladobosanci su mu dali jedan odlicnog kavliteta.
    I to u pravi cas. Pocetak rata, recimo u oktobru 1914 bi dosao prekasno, jer je po nemackom planu operacija protiv Francuske morala da se zavrsi za tri meseca, pa bi ih uhvatila zima. Ono sto je bila apsoluna nocna mora u glavi Moltkea, bilo je da Nemacka bez rata doceka 1917, kada bi Rusija bila naoruzana do zuba. Polazeci od sebe, Moltke je u tom slucaju ocekivao neminovan napad Rusije i Antante. 1914 je Nemacka imala relativnu vojnu prednost u slucaju kratkotrajnog rata; u 1917 Antanta bi imala apsolutnu vojnu prednost.
    Kada imate celu ovu pozadinu slike u vidu, onda dobijate opsti kontekst teme o kojoj vasa knjiga pise i razgovor prica, i bar u razgovoru, mislim da to nedostaje, sto ostavlja puno relevantnog van vidnog polja.
    Veoma je interesantno pitanje koje pokrecete, i gledano pred ovakvom pozadinom, ono glasi – jesu li Britanci zajedno sa svetskim finansijskim vrhom koristeci svoja zakulisna sredstva ovde ‘ pomogli‘ Nemackoj da otpocne rat i skrlja vrat, pre toga slomivsi ruski? Meni se to cini lako moguce, iako je to jedna od onih stvari sto se tesko dokazuju. Ali svejedno mi u vasim razmatranjima nedostaje jedan siri pogled ovakve vrste, pa cak ako se sa mojim ne bi potpuno podudarao.
    Jos jednom bih voleo da vam se zahvalim svima na ovom veoma interesantnom razgovoru, uz veliku molbu da ove moje primedbe shvatite kao dobronamerne.